АДРЕСЕ Јако важан детаљ приликом рада у мрежном окружењу је постојање система адресирања. Наиме, пожељно је да сваки ресурс коме можемо приступити преко мреже (датотека, уређај, сервис) добије своју неку своју јединствену адресу. Пошто су мреже изграђене слојевито, постоји неколико различитих система адреса који се користе у мрежној комуникацији. У данашњим мрежама се обично користе: 1. MAC тј. физичке адресе. 2. IP адресе, 3. имена домена тј. DNS адресе и URL-ови. ФИЗИЧКЕ (MAC) АДРЕСЕ Сваки мрежни уређај има своју физичку адресу која се одређује приликом производње тог уређаја. Те адресе се називају MAC адресе (енгл. Media Access Control) и могу се сматрати непроменљивим (мада постоје начини да се измене на силу). Обично су у питању 48-битне или 64-битне адресе које се записују помоћу парова хексадекадних цифара (нпр. 01-23-45-67-89-AB). MAC адресе имају улогу на нижим слојевима и помажу комуникацију унутар локалних мрежа, али њихова структура није погодна за коришћење у већим мрежама јер нису погодне за рутирање тј. за достављање података рачунарима који се налазе у удаљеним мрежама. Наиме, предуслов за ефикасно рутирање је тај да систем адресирања прати хијерархијски начин организације рачунарских мрежа. Кључни захтев је да сви уређаји у истој подмрежи на неки начин имају сличне адресе (слично као што су све адресе у једној улици сличне, јер имају исти назив и земље и града и улице, као што су адресе у том граду сличне јер имају исти назив земље и назив града тј. поштански број). MAC адресе не могу да испуне тај захтев (јер су одређене у тренутку производње уређаја, а не у тренутку његовог укључивања у неку мрежу) и због тога је уведен посебан систем. Занимљивост Систем поштанских адреса у традиционалном поштанском саобраћају направљен је по хијерархијском моделу. На врху хијерархије налазе се државе, на следећем нивоу су градови, затим улице, кућни бројеви, спратови, бројеви стана и слично. Све адресе станова у истој згради веома су сличне (разликује се само број стана), све адресе у једној улици такође су сличне (разликују се још и кућни бројеви) и тако даље. Замислите колико би било тешко да се достави пошта ако не би постојао хијерархијски систем адреса, већ да се писма адресирају, на пример, на основу ЈМБГ. Пошто ЈМБГ не даје никакву информацију о томе где неко живи, у свакој пошти би био потребан попис ЈМБГ свих грађана са прецизним географским локацијама на којима се ти грађани налазе. Потпуно аналогна ситуација је и са MAC адресама, па је због тога било неопходно да се поред њих уведе и нови систем адресирања одређен IP адресама. Такав попис је могуће направити за мали скуп људи, као што се у локалним мрежама у којима је број рачунара мали одржава попис MAC адреса прикључених рачунара и где се MAC адресе и користе. IP АДРЕСЕ IPv4 адресе су 32-битни бројеви, али се традиционално представљају као декадне репрезентације својих појединачних бајтова тј. као четири декадна броја између 0 и 255. На пример, адреса 11000000 10101000 000000010 00000001 представља се као 192.168.2.1. Број битова у IPv4 адресама ограничава укупан број могућих адреса на 232232, што је око 4,2 милијарде. Број уређаја тренутно прикључених на интернет је већ већи од овог броја. Због тога се прелази на новије, IPv6 адресе, које су 128-битни бројеви. Ове адресе се обично представљају као осам четвороцифрених хексадекадних бројева, раздвојених по једном цртицом (на пример, 2001:db8:3333:4444:CCCC:DDDD:EEEE:FFFF). Основна особина IP адреса је да су структуриране хијерархијски. Приликом мрежне комуникације, подела на битове који чине адресу мреже (то су обично водећи битови) и битове који чине адресу уређаја у оквиру мреже изразито је важна. Наиме, на основу тога се одређује да ли пакет треба доставити на одредиште коришћењем локалног мрежног саобраћаја или га треба послати ван локалне мреже, „у свет”. Пакет се у другом случају, коришћењем локалног мрежног саобраћаја, доставља посебно одређеном уређају (рутеру), који се назива излазна капија или гејтвеј (енгл. gateway). Занимљивост Локални мрежни саобраћај можемо замислити као курира који разуме само адресе у граду у којем ради. Јасно је да преко таквог курира можемо да пошаљемо оно писмо за које се на основу адресе може утврдити да му је одредиште у том граду. Међутим, ако препознамо да је одредиште у другом граду, онда ћемо локалном куриру рећи да писмо достави на адресу наше локалне поште (коју он разуме), а на коверти ће и даље писати адреса одредишта у другом граду, коју ће службеници у пошти разумети и проследиће писмо ван града. Локална пошта тада игра улогу излазне капије из града. Уређаји прикључени на интернет добијају IP адресе. Оне могу бити додељене статички, тако да уређај има фиксну IP адресу када год се прикључи на интернет. Ипак, чешћа варијанта је динамичка додела IP адреса, када се уређају додељује нека слободна IP адреса сваки пут када се прикључује на интернет, при чему нема гаранције да ће сваки пут добити исту адресу (тј. веома је вероватно да ће приликом сваког поновног прикључивања добити другачију адресу). Иако су статичке адресе неизбежне у неким случајевима (на пример, пожељно је да се адреса сервера никад не мења како би клијенти могли да му увек приступају на исти начин), у великом броју случајева пожељнија је динамичка додела адреса јер се смањује могућност грешака услед погрешно подешених статичких IP адреса и постиже се једноставније администрирање мреже. Динамичка додела адреса заснива се на протоколу DHCP (енгл. Dynamic Host Confi guration Protocol). Један или више уређаја у мрежи (било рутера, било рачунара) играју улогу DHCP сервера, и када се нови уређај прикључује у локалну мрежу, он шаље поруку у којој захтева да му се додели IP адреса. DHCP сервер тада одговара шаљући неку слободну адресу (из скупа адреса које он одржава), а уз њу може да достави још неке конфигурационе параметре, попут адресе DNS сервера или адресе подразумеване излазне капије (гејтвеја). ДОМЕНИ И URL Крајњи корисник најчешће има додира са URL адресама (енгл. Uniform Resource Locator). Рецимо и да се некада јавља и појам URI (енгл. Uniform Resource Identifier) и да постоји суптилна разлика између појмова URL и URI, међутим, она је прилично техничка и нема потребе да је објашњавамо. URL-ови су тзв. веб-адресе и њих сте сигурно често користили да бисте приступили одређеним веб-сајтовима. На пример: • https://www.uns.ac.rs, користите овај URL да бисте приступили сајту Универзитета у Новом Саду, • http://info.cern.ch/hypertext/WWW/TheProject.html, користите овај URL да бисте приступили првој веб-страници икада направљеној. Анализирајмо последњи пример и шта све тај URL садржи. • http - Oзнакa протокола који се користи за приступ ресурсу (користи се протокол http који је уобичајени протокол за преузимање веб-страна и који ће касније бити детаљније објашњен). • info.cern.ch - Назив сервера на ком се ресурс налази. • hypertext/WWW/TheProject.html - Путања до ресурса унутар тог сервера. У поглављу о веб-програмирању ћемо видети да URL-ови могу бити још сложенији од наведених, али за сада је и ово довољно да се стекне представа о томе шта су URL-ови. Јако важан део сваког URL-а је адреса сервера. У ова два примера то су адресе www.uns.ac.rs и info.cern.ch. Ове адресе се називају домени. Домени се користе и у склопу URL-ова, али и у склопу адреса електронске поште (нпр. petar.petrovic@uns.ac.rs). Домени су хијерархијски организовани и састоје од неколико делова раздвојених тачкама. На пример, домен pmf.uns.ac.rs указује да: • сервер се налази у Србији (.rs), • део је академске мреже (.ac.rs), • налази се на универзитету Новом Саду (uns.ac.rs) • налази се на на Природно-математичком факултету (pmf.uns.ac.rs). Последњи део домена често указује на земљу у којој је домен регистрован (нпр. .rs за Србију). Велики број домена није везан за земљу, већ указује на тип организације у чијем је власништву домен (на пример, .com је комерцијални домен који може свако да закупи, .org углавном користе непрофитне организације, .edu користе образовне институције, .aero користе авиопревозници и аеродроми). За доделу домена у Србији је задужена невладина организација „Регистар националног интернет домена Србије, РНИДС”. Закуп домена врши и већина добављача интернета, па ако сте заинтересовани за закуп домена све детаље можете сазнати од свог добављача интернета. Пошто су за интерно функционисање мрежне комуникације неопходне нумеричке IP адресе, а не текстуалне адресе, сваком имену домена придружена је IP адреса одговарајућег уређаја регистрованог за тај домен (на пример, имену сервера www.pmf.uns.ac.rs придружена је IP адреса 147.91.177.44). Ово придруживање бележи се на посебним серверима, који се називају сервери за имена домена (енгл. Domain Name Server, DNS). DNS се често назива телефонским имеником интернета. Пре започињања мрежне комуникације, софтвер који подржава имена домена (на пример, прегледач у који корисник уноси веб-адресу) обраћа се DNS серверу и од њега тражи IP адресу на основу имена домена које му пошаље. Комуникација са DNS сервером одвија се преко протокола DNS (он је један од протокола апликативног слоја који је део скупа протокола TCP/IP). Да би могла да се пошаље порука DNS серверу, неопходно је да се зна његова IP адреса. Она се задаје ручно приликом конфигурације рачунара или се, чешће, аутоматски добија од посебног DHCP сервера.